Басара: Директно у срце

Басара: Директно у срце

„Андрићева популарност је наштетила његовој литератури. Кад је свако прочита, књига постане свратиште“, рекао је, између осталог,  Светислав Басара на промоцији своје књиге „Контраендорфин“ у којој је један од главних ликова управо наш нобеловац Иво Андрић.

Ипак, он не доводи у питање вредност Андрићеве литературе, сматрајући је врхунцем свугде где се говори српским, хрватским, и како је рекао, српско-црногорским језиком.

„Некако је Андрић сведен на минорну фигуру, која стоји поред  Десанке Максимовић. А то су два света. Није Андрићу место у том Пантеону с Матијом Бећковићем, с Добрицом Ћосићем, с Десанком Максимовић. Спуштен је том популаризацијом, том инструментализацијом и накнадном србификацијом. И са свим што уз те пакете иде“, закључио је Басара.

Kонтраендорфин – кривац за сва зла

О роману „Контраендорфин“, осим аутора, говорили су и књижевни критичар Петар Арбутина и директорка Народне библиотеке Душица Мурић. Одломке из књиге читао је глумац Момчило Мурић. Један од њих је посебно насмејао публику – одломак о контраендорфину хормону несреће, којег луче народи Југоисточне Европе, а посебно Срби. Отуда и објашњење да су јад и беда и чемерна историја тих народа, последица хормоналног поремећаја.

Фото извор: Божидар Живановић

Мурић је упитала аутора како се родила идеја да баш на такав начин представи менталитет нашег народа.

„То је процес који дође и у који не могу да проникнем. Конкретно за контраендорфин, идеју ми је дала једна сјајна књига „Нормално и патолошко“ Жоржа Кангилема, коју топло препоручујем. Дакле, мало је била лектира, мало имагинација и дошао сам до тога. Увек су хемијска, физичка и математичка објашњења најједноставнија“, објаснио је Басара.

Да је веома незахвално причати о књижевном стваралаштву Светислава Басаре приметио је критичар Петар Арбутина.

„Мислим да Басарин читалац, ако можемо тај модел да формулишемо, пре свега, треба да има храбрости. И то храбрости да чује неочекиване, намерно нећу да кажем непријатне ствари, о свету који га окружује. У књижевности мора да буде померено тежиште истине“.

Ужице, кафане (и људи) којих више нема

Сећања на своје „ужичке“ дане везује за башту Градске кафане, Трг, позориште, Титов споменик…

„Гледам неколико места које памтим: то је башта Градске кафане која више не ради, ту је Трг, некад је био и Титов споменик испод кога смо седели. Саветовао сам ондашње социјалисте да га не склањају, само да га префарбају у наранџасто, али нису ме послушали. У публици је много људи са којима сам проводио дане, ту је и Лале Милосављевић, мој гуру некадашњи. Ту је и позориште и бифе у коме сам проводио многе лепе дане. Ту је негде био и Труман у који смо ишли на пасуљ с мирођијом.“

Како је приметила Душица Мурић, у Ужицу је све мање физички присутан, али су Ужичани итекако присутни у његовим књигама. Главни лик у роману, Стојковић, јесте пишчев алтер его, али неке његове особине „позајмљене“ су од људи с којима се дружио и који су га инспирисали. Један од њих је недавно преминули уметник Ера Миливојевић.

„Ера је за мене један од знаменитијих Ужичана, један од знаменитијих Срба уопште. Али он није давао пет ситних пара за публицитет.“

Петар Арбутина је закључио да је сваки од ужичких чудака и волшебника  могао да буде јунак прозе Светислава Басаре.

„Знате, има једна релација  у књижевности која каже да јунаци Толстоја могу да буду у делу Достојевског, а да обратно не важи. Е, ти Басарини јунаци које је он „покупио“ у време док је живео у Ужицу, заиста не могу да буду јунаци неких других књига.“

Писац који не хаје за критику

Разговору о роману „Контраендорфин“ придружио се и професор др Гојко Тешић. Навео је да је Басара један од ретких писаца који се не осврће на оно што критика каже. И коме чак ни одређење писац не значи ништа.

„Он ради оно што директно погађа многе у срце. Неке то привуче, а неке изиритира“.

После званичног дела представљања књиге, публика је постављала питања. Желели су да знају шта одвоструки добитник Нинове награде мисли о појединим нобеловцима, као што су Петер Хандке, Херта Милер, Боб Дилан. Басара је и овога пута био директан.  Јасно је рекао да књиге Хандкеа и Херте Милер чита не осврћући се на њихове политичке ставове, док је стваралаштво Боба Дилана окарактерисао као примењену поезију, која не заслужује Нобелову награду.

 

 

 

shares
Skip to content