Basara: Direktno u srce

„Andrićeva popularnost je naštetila njegovoj literaturi. Kad je svako pročita, knjiga postane svratište“,rekao je, između ostalog,  Svetislav Basara na promociji svoje knjige „Kontraendorfin“ u kojoj je jedan od glavnih likova upravo naš nobelovac Ivo Andrić.

Ipak, on ne dovodi u pitanje vrednost Andrićeve literature, smatrajući je vrhuncem svugde gde se govori srpskim, hrvatskim, i kako je rekao, srpsko-crnogorskim jezikom.

„Nekako je Andrić sveden na minornu figuru, koja stoji pored  Desanke Maksimović. A to su dva sveta. Nije Andriću mesto u tom Panteonu s Matijom Bećkovićem, s Dobricom Ćosićem, s Desankom Maksimović. Spušten je tom popularizacijom, tom instrumentalizacijom i naknadnom srbifikacijom. I sa svim što uz te pakete ide“, zaključio je Basara.

Kontraendorfin – krivac za sva zla

O romanu „Kontraendorfin“, osim autora, govorili su i književni kritičar Petar Arbutina i direktorka Narodne biblioteke Dušica Murić. Odlomke iz knjige čitao je glumac Momčilo Murić. Jedan od njih je posebno nasmejao publiku – odlomak o kontraendorfinu hormonu nesreće, kojeg luče narodi Jugoistočne Evrope, a posebno Srbi. Otuda i objašnjenje da su jad i beda i čemerna istorija tih naroda, posledica hormonalnog poremećaja.

Foto izvor: Božidar Živanović

Murić je upitala autora kako se rodila ideja da baš na takav način predstavi mentalitet našeg naroda.

„To je proces koji dođe i u koji ne mogu da proniknem. Konkretno za kontraendorfin, ideju mi je dala jedna sjajna knjiga „Normalno i patološko“ Žorža Kangilema, koju toplo preporučujem. Dakle, malo je bila lektira, malo imaginacija i došao sam do toga. Uvek su hemijska, fizička i matematička objašnjenja najjednostavnija“, objasnio je Basara.

Da je veoma nezahvalno pričati o književnom stvaralaštvu Svetislava Basare primetio je kritičar Petar Arbutina.

„Mislim da Basarin čitalac, ako možemo taj model da formulišemo, pre svega, treba da ima hrabrosti. I to hrabrosti da čuje neočekivane, namerno neću da kažem neprijatne stvari, o svetu koji ga okružuje. U književnosti mora da bude pomereno težište istine“.

Užice, kafane (i ljudi) kojih više nema

Sećanja na svoje „užičke“ dane vezuje za baštu Gradske kafane, Trg, pozorište, Titov spomenik…

„Gledam nekoliko mesta koje pamtim: to je bašta Gradske kafane koja više ne radi, tu je Trg, nekad je bio i Titov spomenik ispod koga smo sedeli. Savetovao sam ondašnje socijaliste da ga ne sklanjaju, samo da ga prefarbaju u narandžasto, ali nisu me poslušali. U publici je mnogo ljudi sa kojima sam provodio dane, tu je i Lale Milosavljević, moj guru nekadašnji. Tu je i pozorište i bife u kome sam provodio mnoge lepe dane. Tu je negde bio i Truman u koji smo išli na pasulj s mirođijom.“

Kako je primetila Dušica Murić, u Užicu je sve manje fizički prisutan, ali su Užičani itekako prisutni u njegovim knjigama. Glavni lik u romanu, Stojković, jeste piščev alter ego, ali neke njegove osobine „pozajmljene“ su od ljudi s kojima se družio i koji su ga inspirisali. Jedan od njih je nedavno preminuli umetnik Era Milivojević.

„Era je za mene jedan od znamenitijih Užičana, jedan od znamenitijih Srba uopšte. Ali on nije davao pet sitnih para za publicitet.“

Petar Arbutina je zaključio da je svaki od užičkih čudaka i volšebnika  mogao da bude junak proze Svetislava Basare.

„Znate, ima jedna relacija  u književnosti koja kaže da junaci Tolstoja mogu da budu u delu Dostojevskog, a da obratno ne važi. E, ti Basarini junaci koje je on „pokupio“ u vreme dok je živeo u Užicu, zaista ne mogu da budu junaci nekih drugih knjiga.“

Pisac koji ne haje za kritiku

Razgovoru o romanu „Kontraendorfin“ pridružio se i profesor dr Gojko Tešić. Naveo je da je Basara jedan od retkih pisaca koji se ne osvrće na ono što kritika kaže. I kome čak ni određenje pisac ne znači ništa.

„On radi ono što direktno pogađa mnoge u srce. Neke to privuče, a neke iziritira“.

Posle zvaničnog dela predstavljanja knjige, publika je postavljala pitanja. Želeli su da znaju šta odvostruki dobitnik Ninove nagrade misli o pojedinim nobelovcima, kao što su Peter Handke, Herta Miler, Bob Dilan. Basara je i ovoga puta bio direktan.  Jasno je rekao da knjige Handkea i Herte Miler čita ne osvrćući se na njihove političke stavove, dok je stvaralaštvo Boba Dilana okarakterisao kao primenjenu poeziju, koja ne zaslužuje Nobelovu nagradu.