Представљена књига ,,Бела црква каранска”

Представљена књига ,,Бела црква каранска”

Иако је у међувремену написано доста радова о Белој цркви каранској, монографија Милана Кашанина, без обзира на време које је протекло, није превазиђена. На срећу, урађен је репринт ове књиге, рекао је историчар уметности Драгиша Милосављевић.

Тај витез средњовековља, како га је Милосављевић назвао, запазио је малу цркву у Карану, подигнуту на благом узвишењу у Лужничкој долини. Веровало се да је деценијама, а можда и вековима та долина снабдевала велике просторе пољопривредним производима и да је само због тога остала сачувана до нашег времена.

Задивљен унутрашњошћу и раскошем које је пронашао у једној провинцијској цркви, сматрао је да она много више говори о култури Србије у 14. столећу од свих писаних докумената. Све што је написано о том периоду, написано је испод фресака или у неким огреботинама које је Кашанин тада такође запазио. У том чудесном микрокосмосу створена је такозвана уметност вишег нивоа. Иако је у међувремену написано доста радова о Белој цркви каранској, његова монографија, без обзира на време које је протекло, није превазиђена. На срећу, урађен је репринт ове књиге, рекао је Милосављевић.

Бела црква каранска проглашена је за непокретно културно добро од великог значаја.

Репринт издања из 1928. године Народна библиотека Ужице објавила је почетком 2021. године.  Директорка Душица Мурић објаснила је да је овај издавачки подухват веома важан:

Милан Кашанин је дао велики допринос српској науци и култури, као историчар уметности, ликовни критичар и историчар књижевности и културни радник. Студирао је историју уметности на Сорбони, а докторирао у Београду 1926. године. Био је директор Музеја кнеза Павла, а после тога и директор Галерије фресака. Кашанинову докторску дисертацију у својим фондовима чува мали број библиотека у Србији, па чак ни ужичка библиотека нема прво издање из 1928. године. Оно је посебно важно за ужички крај, јер говори о једном од ретких преживелих средњовековних споменика са ових простора. Реиздањем ове књиге хтели смо да скренемо пажњу новим генерацијама на значај локалног културног наслеђа, али и да подсетимо на велика имена српске културе и науке, чија је сфера интересовања био наш завичај.

Промоција књиге ,,Бела црква каранска (њена историја, архитектура и живопис)” организована је поводом Дана града, али и као допринос обележавању 40 година од смрти Милана Кашанина.

Историчарка уметности Зоја Бојић, иначе унука Милана Кашанина причала је о времену када је њен деда водио Музеја кнеза Павла, а касније и Галерију фресака.

Између 1937. и 1941. године  излазио је часопис Уметнички преглед који је уређивао Милан Кашанин. Када се погледа у његов лик и дело кроз тај часопис, а имајући у виду све чиме се он бавио, појављује се једна слика веома способног, талентованог, активног историчара уметности. Био је један од ретких студената који се школовао у иностранству и вратио се у Србију и ту докторирао и направио каријеру. Не захваљујући ловорикама, којима се јесте овенчао као студент у другим срединама, већ захваљујући једној невероватној енергији и таленту, рекла је Бојић и додала да је ,,Бела црква каранска” као монографија најавила и иницирала каснија истраживања, не само Милана Кашанина, већ и његових савременика.


Двадесетих година 20. века Кашанин је пропутовао Србију и Црну Гору са великим француским византологом Габријелом Мијеом. Обишли су западну Србију, Полимље, Шумадију, Дурмитор, и Пљевља. До споменика крајпуташа у ариљском крају стизали су воловским колима, коњима и пешке. На свом истраживачком путовању видели су и задужбине такозване моравске школе. У повратку су посетили Ужице. Сазнавши за цркву у Карану, Кашанин је више пута долазио да је види. Дивио се велелепним фрескама које су приказивале ктиторске ношње и бриљантни накит на кћеркама жупана Петра Брајана. По њему, оне су сведочиле о високој култури српског средњег века, супротно тадашњем увреженом мишљењу о Србији као о сељачкој земљи.

 

shares
Skip to content