Pesnik koji piše i u snu
Časopis Gradac posvećen velikom književniku i akademiku Ljubomiru Simoviću predstavljen je u Narodnoj biblioteci Užice. Dvobroj je priredila književna kritičarka i urednica na RTS-u Jasmina Vrbavac. Iz nepresušnog i raznolikog opusa autora trebalo je odabrati tekstove „koji će otkriti nešto staro, ali u nekom novom ruhu“.
„Gledali smo da ne uđemo u kolotečinu, da ne prikazujemo ono što je pokazano, što je već viđeno, a opet s druge strane da budemo fokusirani na to što je ipak najvažnije, najzanimljivije i bez čega se nikako ne može“, rekla je Vrbavac.
U programu su učestvovali: Jasmina Vrbavac, Dušica Murić, Branko Kukić i Svetislav Basara
U dvobroju 223/224 poezija Ljube Simovića prepliće se sa tekstovima koje su drugi pisali o njemu – Miodrag Pavlović, Jasmina Vrbavac, Svetislav Basara, Zoran Gluščević, Mirko Magarašević, Branko Kukić, Marjan Čakarević, i razgovorima koji su s njim vodili – Slobodan Zubanović, Miloš Jevtić, Mihajlo Pantić. Na stranicama, kojih ima više od 290, nalaze se i pažljivo birani piščevi eseji o slikarima, vajarima, piscima, ali i veoma interesantnim temama koje pokreće: „Živa poezija”, „Ćutanje Ive Andrića”, „Crno koje se beli”, „Rade Drainac kao Alvaro de Kampos ili kao Ilija Dimić“.
Urednik Branko Kukić izabrao je pesme koje se mahom odnose na Užice, a za razumevanje Simovićeve poezije čitaocima je preporučio intervju koji su vodili Slobodan Zubanović i Mihailo Pantić.
„Kada su mu u tom razgovoru postavili jedno manje-više konvencionalno pitanje – „kada pišete?“, rekao je da poeziju piše svakog trenutka i da nikada ne prestaje, čak i u snu. On je jedan od retkih posleratnih pesnika koji je, defakto, ceo svoj život posvetio problemima poezije i želji da preko poezije pokaže ono što je suštinsko u vezi sa čovekom, u vezi sa ljudskim odnosima i percepcijom.“
Basara je zaključio da je Ljuba Simović jedan od retkih pisaca kome je pošlo za rukom da zavičajnu poetiku i tematiku izdigne u univerzalnu.
„U našoj kulturi je to uspelo samo Andriću, Vidosavu Stevanoviću i Simoviću. Kod Andrića je to Višegrad – Bosna, kod Stevanovića Kragujevac – Srbija, a kod Simovića Užice – Srbija. Roman-hronika „Užice sa vranama“ može biti zabavan bilo kom čitaocu, ali neko ko bar deset godina nije proveo u Užicu, ne mrdajući, neće moći dobro da je razume. Ko ne zna šta je Kurlagina kafana ili Kongo, faliće mu sitni delići koji upotpunjuju sliku“.
Prema mišljenju Svetislava Basare, teško da postoji srpski pisac kome Ljubomir Simović nije važan ili na koga ovaj velikan savremene domaće književnosti nije uticao.
„Vrlo je važan za moj razvoj kao pisca. Konkretno, fantastični opisi ratnog Užica uticali su na stvaranje romana „Kontraendorfin“. Mislim da je u našoj poeziji, prozi i memoarskoj literaturi teško naći nešto tako nenapadno, a približno vešto, lepo i dobro napisano.“