„Међај“ посвећен Миленку Мисаиловићу
Настављајући да објављује тематске бројеве „Међаја“, часописа за књижевност, уметност и културу, посвећене истакнутим ствараоцима из ужичког краја, Народна библиотека Ужице, после Нађе Тешић, Љубомира Симовића и Гојка Тешића, објавила је двоброј посвећен књижевнику, позоришном редитељу и театрологу Миленку Мисаиловићу поводом стогодишњице његовог рођења.
Овај двоброј који је приредио Зоран Јеремић, доноси две Мисаловићеве драме – Срећа и лопови, премијерно изведену 1960. године у Загребачком драмском казалишту у режији Дражена Гринвалда и Младена Шкиљана и драму Бели ђаволи, која је праизведбу имала на сцени ужичког Народног позоришта 1983. године у режији Бора Григоровића.
Нови „Међај“ доноси и пет Мисаиловићевих есеја под насловом Филозофија свакодневице (О свакодневици, О болу, О грешкама и омашкама, О срећи и несрећи и О зависти), као и разговор Зорана Јеремића, уредника „Међаја“ са Миленком Мисаиловићем из 2004. године. Издавање ове публикације подржало је Министарство културе Републике Србије.
Миленко Мисаиловић, познат и као дугогодишњи драматург Народног позоришта у Београду, рођен је 2. априла 1923. у Кремнима. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду и Академији за позоришну уметност у Београду. Драматургију је студирао и на Сорбони. Докторирао је на Филозофском факултету у Београду (Дијалектичност Нушићеве комедиографије).
Као драматичар написао око 20 комада који су објављени и играни у југословенским театрима. Извођене су му и радио драме. Прву представу (Аутобуска станица Вилијама Инџа) у Народном позоришту у Београду, режирао је 10. јануара 1958. До краја стваралачке делатности, режирао је укупно 62 представе. Био је и драмски писац и позоришни критичар Нина. Написао је велики број изузетно значајних есеја, студија и теоријско-естетичких радова и постао један од водећих театролога у тадашњој Југославији; по значају запажен и уведен у светске енциклопедије. Као посвећени естетичар театра дао је велики допринос истраживању извора Нушићеве комике, и комедиографије уопште, затим изучавању трагедије и стваралачком откривању драматургија.
Посебно објављене студије: Комедиографија Бранислава Нушића (1983) Мудрост народног хумораI-II (1987), Драматургија сценског простора (1988), Трагедија власти и владања (1989), Драматургија костимографије (1990), Дете и позоришна уметност (1991), Креативна драматургија – увод у филозофију позоришне уметности I-II (2000, Значењасрпскекомедиографије – од Јоакима до Нушића (2008), Великан театра – Бојан Ступица (2008)…Објавио je романе Горка љубав (1995) и Кад звезде постају бомбе (2003).
Важио је за свестрану позоришну личност, самосвојну, јединствену и непоновљиву. Био је члан Удружења књижевника од 1962, од којег 2004. добија повељу за животно дело, такође и Удружења драмских уметника и УЛУПУДС-а; добитник је Вукове, Стеријине и награде „Јоаким Вујић“, као и Плакете Народног позоришта у Београду. Први је добитник „Ловоровог венца“ за област театрологије који је установио Позоришни музеј Војводине, први је добитник Награде „Мали принц“, установљеног на Међународном фестивалу позоришта за децу у Суботици – за допринос естетици позоришта за децу. Учествовао је на међународним симпозијумима и био члан међународних жирија.
Амерички биографски институт крајем 1992. године наградио је др Миленка Мисаиловића дипломом и звањем „водећа личност у области позоришне естетике у свету“ и одликовао медаљом „за истакнута професионална остварења и као личност деценије“.
Мисаиловић је преминуо 26. априла 2015. године у Нишу.