Првих сто година Душка Радовића
Стогодишњица рођења Душана Радовића обележена је у Народној библиотеци Ужице промоцијом монографије „100 година Душка Радовића“.
Модераторка програма, професорка Љиљана Тијанић Костић, поделила је утиске које је стекла читајући ово капитално дело посвећено великану наше писане речи.
„Монографија је интимна и литерарна историја Душка Радовића, али се може читати и као поетички или аутопоетички документ. Она је и хроника једног времена, не само кроз сликање приватног живота, већ и кроз осветљавање културне, пре свега књижевне, а самим тим и политичке сцене у Србији у деценијама после Другог светског рата.“
Монографију је приредила професорка Зорица Хаџић, уз несебичну помоћ чланова породице Душка Радовића, пре свега његовог сина Милоша и пријатеља Матије Бећковића, који се појављује као наратор и својеврсни водич у књизи.
Поред до сада необјављених текстова, разгледница и илустрација, књига садржи и Радовићеву приватну и пословну преписку, као и сећања његових пријатеља и сарадника.
„Петстсто осам страница, колико ова књига садржи, довољно је за упознавање једног новог и непознатог Душана Радовића. Дакле, већи део ове књиге чини непозната грађа. То нису само писма која је слао сину док је био у војсци, већ и непознати текстови – Радовићеве полемике, које су врло занимљиве и које нигде нису конкретно објављене“, рекла је Хаџић.
Милош Радовић је у почетку био у дилеми да ли да открије садржај писама које је његов отац писао само њему. „Постојао је један период у коме смо мајка и ја сами ишли на летовање и онда да би се он нама некако одужио што није ту, слао је разгледнице које су биле јако духовите, римоване, са илустрацијама. И онда када та карта стигне у одмаралиште, то је за мене било чудо, свима сам показивао. Када је реч о писмима која ми је слао док сам био у војсци, то је нешто стварно посебно. Та писма су толико лепа и нежна и не личе на строгог и намргођеног Радовића, већ изгледају као дело неког страшно нежног човека“, и додао да је литерарна и емотивна вредност тих писама пресудила да ипак пристане да се она нађу у монографији.
Он је сигуран да би се његов отац лако уклопио у доба интернета и друштвених мрежа.
„Душко је заиста био модеран и мислим да би он данас био цар ових друштвених мрежа. Та комуникација коју је он имао са народом, тај дар да се јасно каже како ствари стоје, то је оно што се данас дешава на друштвеним мрежама, зато оне постоје.“