„Париски шешир“ у ужичкој библиотеци
У Народној библиотеци Ужице представљен је роман „Париски шешир“ аутора Слободана Гавриловића. Књига говори о важним догађајима из српске историје са самог почетка 20. века. О убиству последњег Обреновића и о томе како је тај догађај представљен у роману, пред ужичком публиком, говорио је књижевни критичар Петар Арбутина.
„Схватили сте да је један од јунака овог романа престолонаследник а касније и краљ, трагично настрадали, убијен од својих официра, што није нешто што Србији иде на образ – краљ Александар Обреновић. Али он овде није Мали Принц, није Оливер Твист који се из блата диже до краљевских висина. Он је део народа и овде видимо једну врсту присности коју Слободан Гавриловић успоставља између њега и његовог друга из села, као и свих који га у тој традиционалној заједници окружују“, рекао је Арбутина нагласивши да роман јесте прича о политичкој историји Србије, али да у њој учествују мали људи.
Професорка Мирјана Стефановић из оправданих разлога није могла да присуствује књижевној вечери, па је њено излагање прочитао Слободанов син Ђорђе.
„Без претеривања би чак могло да се каже како писац и кроз бриљантно изведене географске контрастне називе Црног Рзава– Бјелих вода, Љубишнице – Невоље, кроз топониме симболичког усмерења указује на трагичност српске судбине. Отуд се с правом може размишљати чак и о том ко је главни јунак у овом роману, можда и јаче и судбински драматичније: шта је главни јунак?“
По мишљењу Петра Арбутине, главни јунак сва три Гавриловићева (претходни „Џелат“ и „Збег“) романа јесте народ, али не као „нека сентиментално патетичка рефлексија, већ човек традиционалне заједнице дефинисан и одређен језиком и језичким знањем“.
Професорка Мирјана Стефановић овај роман о шеширу препознаје као причу о
српском одрастању, тј. причу о сазревању свести, о љубави према својој култури.
Аутор је на крају вечери поделио са публиком успомену на наставнике српског језика који су утицали на њега у младости.
„Милан Симовић је био мој наставник српског језика у основној школи у Пријевору и он је први који ме је научио да је језик божанство. Касније је то исто учинио професор Сретен Марић из Субјела. И ја нисам имао куд сем да их послушам.“
Директорка Народне библиотеке Ужице Душица Мурић осврнула се најважније податке из пишчеве биографије.
„Слободан Гавриловић је рођен 1951. године у Пријевору код Чачка. Социологију је завршио у Сарајеву, а магистрирао на Факултету политичких наука у Београду. Радио је у Ваљаоници бакра у Севојну, предавао је у средњим школама у Чајетини и у Ужицу, а директор ЈП „Службени гласник“ био је од краја 2007. до 2012. године. Био је истакнути члан и бивши председник Демократске странке, као и народни посланик. Потписује бројне публицистичке текстове о политичком тоталитаризму, жртвама Стаљиновог терора, Србији и демократији, као и о Живојину Павловићу, аутору књиге „Биланс совјетског термидора“. Гавриловић је и коаутор сценарија за документарни филм о Живојину Павловићу снимљеном у продукцији ТВ Нови Сад 1989. године. Осим романа „Париски шешир“ написао је романе „Џелат“, „Збег“ и „Радомир из Миоковаца“. Аутор је и неколико стручних и књига о јавном и политичком деловању, али је и књиге за децу, „Унук води деду – са унуцима Љубомиром и Јевремом“.