Малиша Атанацковић – пионир индустријског развоја Ужица

Предавање о Малиши Атанацковићу (1860–1919), покретачу индустријског развоја Ужица и ужичког краја одржано је 11. марта 2025. у Народној библиотеци Ужице. О визионару који је крајем 19. и почетком 20. века, од паланке у којој су мачке спавале насред сокака, направио индустријски град, говорили су др Илија Мисаиловић и привредник Раде Љубојевић.

Од кафане до хидроелектране

Рођен у Заглавку 1860. године, у Ужице је дошао да ради у једној кафани. Окретан и комуникативан, одмах је стекао симпатије професора ужичке Гимназије. „Кад су видели да је штета да он остане један обичан потрчко у кафани, послали су га у Београд да се школује код немачког Јевреја Тилера, код кога ће да учи ткачки занат, али и немачки језик. Та година дана коју ће да проведе у Београду, створила је код Малише добар спој немачке прецизности и српске маштовитости,” испричао је др Мисаиловић.

Његова каријера кренула је узлазном линијом. Уз помоћ пријатеља – Настаса Петровића, Добра Ружића и Љубомира Давидовића купио је два бандака ракије и вина и тиме почео своју произвођачки каријеру. Отворио је сопствену кафану, али како пише Љубомир Симовић „ни на томе се не зауставља: брзо се развија, учи, шири видике и знања, постаје један од иницијатора модернизације и индустријског развоја Ужица. Он је оснивач, власник и већински акционар Ткачке радионице, уз коју се убрзо подиже и прва хидроцентрала у Србији, а потом и Стругара и Ледара.”

„Говорило се да се у граду пита прота, Миша и Малиша и понекад Благојевић, екипа која је водила све послове који су дизали Ужице у то време. Гимназија је прављена у то време, почела је изградња касарне IV пука, а затим и Хидроцентрале и Ткачке радионице,” подсетио je Мисаиловић.

Од логистике – волови

Привредник Раде Љубојевић поставио је питање за све нас који живимо у развијеном свету, са свим ресурсима и савременим технолошким достигнућима на дохват руке. „Да ли ми данас дајемо довољно добре привредне резултате? У време у коме је Малиша стварао није било телефона, струје, логистике, превоза. Дошао је на идеју, и ухватио је у лету, да направи хидроелектрану са трофазном струјом. Сви ресурси и сва логистичка помагала веома су оскудни, а он прави хидроелектрану на Ђетињи, другу хидроелектрану такве врсте у свету. А с друге стране има шест пари волова који вуку турбине из Крагујевца за Ужице.”

Заслугом Малише Атанацковића направљен је и парни млин у Великом парку, као и друга хидроцентрала и електрични млин на Ракијској пијаци. Упоредо са предузетничком градио је и политичку каријеру. Неколико пута је био председник општине, а 22 године посланик. Као и предузетницима и приватницима модерног доба замерало му се да је капиталиста који тежи личном богаћењу. Критичари су „занемаривали“ велику одговорност и ризике које такви пословни подухвати носе. У трагичним годинама Првог светског рата Малиша је водио Дневник од 4. августа 1915. до 30. јануара 1919. године.

„Рат који бесни, и у коме Србија пропада и нестаје, он посматра из специфичног угла: не говори о ратним операцијама, него о затвореним рудницима и млиновима, о скупом увозу угља и брашна, о затвореним стругарама и недостатку грађе и огрева.” (Љубомир Симовић у предговору Дневника)

Предавање о Малиши Атанацковићу одржано је у оквиру програма „Ужице-престоница културе Србије 2024” – Из културне ризнице града. Организатори су Народна библиотека Ужице и Привредна комора Србије, Регионална привредна комора Златиборског управног округа. Окупљене је поздравила директорка Народне библиотеке Ужице Душица Мурић. Одломак из предговора Дневника, који је написао Љубомир Симовић читала је библиотекарка Мирјана Димитријевић Станковић.

Фотографије: Божидар Живановић