Књижевно вече Милосава Тешића
У оквиру прославе Дана града у Народној библиотеци Ужице одржано је књижевно вече академика, песника, есејисте и лексикографа Милосава Тешића.
Са Милосавом Тешић разговарао је Зоран Јеремић, уредник часописа за књижевност, уметност и културу Међај и приређивач тематског броја посвећеног Тешићу. Часопис се састоји се од избора из Тешићевог песничког и приповедачког опуса, његових беседа које су настале разним поводима, затим први пут публикованог избора из Тешићеве лексикографске грађе настале за потребе израде Речника САНУ и у оквиру Тешићевих дијалектолошких истраживања, разговора, есејистичког записа Горана Петровића, критичких осврта Александра Јовановића, Драгана Хамовића и Радивоја Микића, као и фото-прилога.
Јеремић је подсетио на то да је прве стихове Милосав Тешић објавио још као ужички гимназијалац. Новинска кућа Вести 1966. расписала је конкурс „Тражимо најбоље песме” и тим поводом штампала зборник „Награђене песме”, у коме се нашла и Тешићева песма Село.
„У том зборнику, који је само још једном објављен, наредне године, нашла су се имена која су касније постала више-мање позната у српској књижевности: Манојле Гавриловић, Гојко Тешић, Бранко Кукић, Миљко Митровић, Миленко Пајић, Милуника Митровић и други. Сећам да су нас веома лепо примили и да смо ишли на излет на Кадињачу. Тада сам први пут добио хонорар, нисам ни знао да за песму може да се добије хонорар”, испричао је Тешић.
Тешићеву лирско-приповедну прозу „Са станишта брезових дедова” Јеремић је упоредио са књигом Данила Киша „Башта, пепео”, осврнувши се на њене тематске, језичке и поетичке слојеве. Током вечери било је такође речи о митском, језичком и историјском наслеђу које угледни песник баштини, о метру, ритму и сликама које у његовом песништву имају повлашћено место, о томе како се драма савременог доба, како лична тако и колективна, одражава у његовим песмама. Све то Тешић је показао трима песмама које је током вечери прочитао – Евeлин посвећеној шкотској баронеси Евeлин Хаверфилд, добровољној болничарки која је као чланица Болница шкотских жена 1915. дошла у Србију и пружала несебичну помоћ српској војсци у току Првог светског рата, и која је свој живот завршила у Бајиној Башти; затим песме из књиге „Привид круга”, закључно са „Плавом гробницом – Видо” која се на одређен начин ослања на Плаву гробницу из 1917. године Милутина Бојића и Плаву гробницу Ивана В. Лалића из чувене збирке „Писмо“, објављене 1992.
После четрдесет година Милосав Тешић је имао своје књижевно вече у ужичкој Народној библиотеци и, судећи по рекацији публике, на најбољи начин наговестио будуће сусрете у завичају.
У уводној речи, Душица Мурић, директорка НБУ предочила је и скицу за портрет једног од најзначајнијих српских песника с краја прошлог и почетка овога века.
„Рођен је 15. новембра 1947. године у Љештанском, код Бајине Баште. Гимназију и Вишу педагошку школу завршио је у Ужицу, а основне и постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду. Радио је у Институту за српски језик као уредник Речника САНУ, са којим и даље сарађује.
Поред више књига избора из његовог песничког опуса, од 1986. до данас објавио је песничке књиге „Купиново”, „Кључ од куће”, „Благо Божије”, „Прелест севера”, „Прелест севера, Круг рачански, Дунавом”, „Седмица” „Бубњалица у пчелињаку”, „У тесном склопу”,„Дар и коб”, „Млинско коло”, „Калопера Пера”, „Привид круга”, „Са Авале поглед”. Милосав Тешић је аутор и књиге лирско-приповедне прозе Са станишта брезових дедова, претежно есејистичке књиге Есеји и сличне радње и књиге есеја Певање и мера. Написао је монографију Говор Љештанског. Један је од аутора Речника језика Петра II Петровића Његоша.
О његовом делу објављено је више студија и зборника. Уредник је часописа Језик данас и Поетика. Редовни је члан Српске академије наука и уметности.
За песничке књиге, као и за целокупан песнички опус, добио је бројне награде, међу којима и награде „Милош Црњански”, „Бранко Миљковић”, „Станислав Винавер”, „Бранко Ћопић”, „Јован Дучић”, „Меша Селимовић”, „Десанака Максимовић”, „Скендер Куленовић”, Змајеву награду, Дисову награду, Награду „Перо Деспота Стефана Лазаревића”, награду Задужбине „Јаков Игњатовић”, Жичку хрисовиљу, Рачанску повељу, Златни крст кнеза и друге.