Заблудници српске историје
У Народној библиотеци Ужице, 30. децембра 2026. године, представљена је књига „Заблудници српске историје: псеудоисторијска мистерија”, прво објављено дело аутора Александра Лојанице које на особен и полемички начин отвара важна питања савременог читања и разумевања српске историје и историографије.
Александар Лојаница, рођен 1975. године у Ужицу, дипломирао је општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду. Његово прво објављено дело представља резултат дугогодишњег истраживачког рада. Говорећи о погрешним тумачењима историјских процеса који доводе до заблуда у науци, указао је на узроке њиховог настанка – од недовољног знања до идеолошки обојених интерпретација, као и на последице тих тумачења у културном и интелектуалном простору.
Књига се бави заблудама у историографији, посебно онима које су институционализоване и представљене као неупитне истине. Лојаница анализира сукоб између школованих историчара и тзв. „неоромантичара“, разоткривајући механизме лажног учења, еснафске затворености и деградације културе која настаје када се научна критика претвори у средство дисквалификације. Током представљања, пажња је посвећена анализи радова појединих представника савремене историографије, уз читање одабраних одломака из књиге, који су на јасан и аргументован начин осветлили методе, технике и домете „научне” полемике.
Аутор је навео да његово дело представља позив на доследну примену научне методологије која подразумева мултидисциплинарност, што подразумева између осталог укључивање нових археолошких открића и тумачење митова и народних предања који су изостављени. Позвао је на „читање између редова” што подразумева, како је својим радом и показао, критичко вредновање извора и тумачење историјских чињеница.
Књигу одликује сложена и неконвенционална форма, која обједињује: научну анализу, есејистички приступ, иронију и елементе драмске структуре (завршетак у форми драмског игроказа). Модераторка је указала на богатство фуснота које нису увек позивање на извор нити пуки додатак, већ равноправни део нарације. Читаоци су током разговора имали прилику да чују како су у текст уткане асоцијације на дела Орвела, Борхеса, Достојевског, Булгакова, Ека – што делу даје додатну књижевну и мисаону димензију и упућује на шире културне контексте. Као што је аутор рекао: „Овде је историја само материјал, а књижевност медиј којим се можда долази до истине путем интуиције.”
Представљање је протекло у атмосфери живог дијалога са публиком.
