Књижевна манифестација „Одзиви Пауну“ установљена у част завичајног песника Пауна Петронијевића. У Рибашевини, Пауновом родном селу започето је окупљање песника. Тринаест година након његове смрти (12. августа 1975) на Пауновом гробу окупило се 13 песника, који су казивали своју поезију. Том приликом уручени су им први примерци књиге „Добро лето“. Две године касније, у са седиштем у Народној библиотеци у Ужицу, основан је Књижевни клуб који носи његово име, чија је улога, између осталог, била организација ове манифестације. Од 1977, локална заједница поверава „Одзиве Пауну“ ужичкој библиотеци, као културном средишту и чувару завичајног наслеђа. Према пропозицијама које је 1988. године Књижевни клуб „Паун Петронијевић“ усвојио, књижевна манифестација „Одзиви Пауну“ одржава се сваке године с циљем да се афирмише књижевно стваралаштво на подручју Златиборског округа. Због епидемиолошке ситуације 42. „Одзиви Пауну“ одржани су онлајн. Без обзира на одсуство живог програма, Народна библиотека Ужице први пут је била у прилици да окупи песнике из целог Златиборског округа у покушају да, речима Зорана Јеремића „распламса прерано угашени пламен унутрашње ватре“ Пауна Петронијевића.
Програм „Одзива Пауну“ уређују библиотекари Народне библиотеке Ужице. До сада је на овим сусретима гостовало преко сто песника.
Организација ове настарије књижевне манифестације у нашем крају реализује се под покровитељством Града Ужица.
Добитници Паунове награде
1988: Милан Тасић, „Прологˮ
1989: Раде Познановић, „Традиционално усмено народно стваралаштво ужичког крајаˮ
1990: Мр Часлав Ђорђевић, „Антологија боемске поезијеˮ
1991: Мр Милица Здравковић, „Међ’ четири и по наша зидаˮ
1992: Иван Комарица, „Нада и сумњеˮ
1993: Наташа Пејовић, „Берба каменаˮ
1994: Светозар Радоњић Рас, „Година гранатаˮ
1995: Драган Јовановић Данилов, „Живи пергаментˮ
1996: Хаџи Драган Тодоровић, „Месечар сребрног витлаˮ
1997: Милуника Бјелановић, „Биографија душеˮ
1999: Милијан Деспотовић, „Виолина од крикаˮ
2000: Др Милан Порубовић, „Изазовˮ
2001: Др Миомир Милинковић, „Травка вечностиˮ
2002: Др Милутин Пашић, „Књижевна дела носе печат временаˮ
2003: Миљко Митровић, „Тамнаваˮ
2004: Бранко Стевановић, „Прича о принцу јединцуˮ
2005: Реља Лукић, „Уз луч сунцаˮ
2006: Др Раде Вучићевић, „Уздарје и даривањеˮ
2007: Андреј Јелић Мариоков, „Наша стварˮ
2008: Гордана Боранијашевић, „Молитва за моје римеˮ
2009: (Винко Шелога) Вујица Бојовић, „Смог кашаљˮ
2010: Светлана Ратковић, Топаловић „Записницеˮ
2011: Радомир Андрић, „Санопис водеˮ
2012: Љубивoје Ршумовић, „Кућа са окућницомˮ
2013: Милосав Тешић, „Ветрово пољеˮ
2014: Слободан Ристовић, „Дозивање богаˮ
2015: Вељко Лађевац, „Глуварење са Дисомˮ
2016: Валентина Златановић Марковић, „Стазама Фрогнераˮ
2017: Петар Матовић, „Из срећне републикеˮ
2018: Срећко Гујаничић, „Сећање на империјуˮ
2019: Борис Тановић, „Надежник срећеˮ
2020: Мирослав Тодоровић, „понАД рукОписаˮ
2021: Андрија Марковић, „Мало пре него што ће сунце заспатиˮ
2022: Драган Драгојловић, „Сам насупрот себеˮ
2023: Сава Борчић, „У загрљају месечинеˮ
2024: Драгица Ђурић, „Између семена и каменаˮ
Паун Петронијевић рођен је 1936. године у селу Рибашевина код Ужица. Био је један од најобразованијих песника сељака. Прву песму је објавио 1953. године у ужичким Вестима. Двоструки је добитник „Змајеве награде“ за поезију. Након његове преране смрти 1962. године, трудом његових пријатеља новинара и браће по перу, у Чачку излази његова прва збирка поезије „Пастир тражи дно неба“, а затим и „Добро лето“ у издању ужичке Културно просветне заједнице, која је и установила ову манифестацију. О његовом песништву писали су најпознатији књижевни критичари, песници, есејисти. И пола века од Паунове смрти неке његове песме први пут долазе до читалаца захваљујући „Свитку“, издавачкој радионици Књижевног друштва „Развигор“ из Пожеге, која је извршни издавач његових сабраних дела.