Избор књига
Препорука библиотекара
ПРИРУЧНИК ЗА ЧИСТАЧИЦЕ
Да ли бисте овог лета, уз приповетке Лусије Берлин пропутовали кроз аутентичне пејзаже Новог Мексика и Средње Америке? Даћемо Вам доста разлога да баш ову књигу одаберете. Најпре упознајте Лусију Берлин, америчку књижевницу бритких, проницљивих, бескомпромисно искрених, луцидних, мучних, духовитих и изнад свега саосећајних прича.
Рођена је 1936. године у породици имућних интелектуалаца, што јој није обезбедило лагодан живот. Читајући њену биографију питате се како је могуће живети и радити на толико различитих места, самостално гајити четворицу синова из три неуспела брака и борити се са егзистенцијалним проблемима и алкохолизмом?
Писала је повремено, али брилијантно, о чему сведоче Награда „Џек Лондон” за кратку прозу, Америчка књижевна награда, награда за књигу фикције, најужи избор за награду „Киркус“. .Једини превод прозе Лусије Берлин на српски језик је антологија
„Приручник за чистачице“, објављен постхумно. У њему су сабране најбоље приче Лусије Берлин, дубоко проживљене и сурово искрене. Уз мешавину хумора и меланхолије дочарава слике свакодневног живота у кафетеријама и перионицама америчког југозапада, више класе из области залива, аутостопере, оператере болничких централа, зависнике, мајке које се боре… Књига пре свега интелигентно говори о обичним женама, најчешће у првом лицу:
„Двадесет девета је и моја станица, али морам да се возим све до центра како бих уновчила чек госпође Џесел. Ако ме још једном исплати чеком, стварно ћу дати отказ. На све, никад нема ситно за превоз. Прошле недеље морала сам да идем све до банке и сама да платим аутобуску карту, а она је чак била заборавила и да потпише чек. Заборавља дословно све, па и своје болести. (…) Одлепићу и постаћу луда колико и она. Стално говорим да ћу дати отказ, али ми је буде жао. Ја сам једина особа с којом разговара.“
ЉУДИ БЕЗ ГРОБОВА
Грађу за роман „Људи без гробова” писац Енес Халиловић прикупљао је још од 1992. године. Загонетна судбина Нумана Нумића, одметника коме није било суђено да се ожени девојком која му се обећала, прво је своје место нашла у пишчевој бележници и понеким причама, да би 2020. године објавио роман.
„Ту су људи које сам сретао, књиге кроз које сам пролазио, нојеви који не стављају главу у песак, али човек који је осећао понос и убијао због жене – он је гориво романа који у средишту моје пажње има жицу универзалне фасцинације очевима”, рекао је Халиловић у једном интервјуу.
Са великом страшћу писац се посветио овој теми која га је заокупила још у тинејџерским данима. Истраживање се одвијало у различитим правцима – обилазио је архиве, разговарао са људима наводећи их да се сећају догађаја који су пратили скривање Нумана Нумића. И дословно је прошао путевима човека кога су једни сматрали злочинцем, док су други у њему видели јунака. Приповедач у роману је његов син Семир, који оца никада није упознао.
КАТАРИНА
Недостајање је једно веома лично осећање. Данилу Ковачу, иако присутна, Катарина увек једним делом недостаје. Капетану недостаје рука која треба да испуни празан рукав. Даниловој сестри недостају млади активисти пуни храбрости и идеја. Катарини недостаје слобода, без „смарања“ других људи, да би изразила себе.
Нови роман Драшка Сикимића „Катарина“, пре свега говори о љубави између писца Данила Ковача и сликарке Катарине Грошевски, али и о Даниловом најбољем пријатељу Капетану, песнику, чијом смрћу књига почиње.
Јунаци Сикимићевог романа, од Љубиња, преко Ужица, Београда, Новог Сада до Израела плету своје приче. Љубав двоје младих описанa кроз савремену друштвено-политичку свакодневицу зачињенa је мотивима богатих пишчевих унутрашњих осећања. Радња романа завршава се у октобру 2020. године, а актуелна светска пандемија такође је добила своје место у овој причи.