Žarko Petrović: PESME ZA PAMĆENJE

Žarko Petrović je rođen 1932. godine u Užicu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Sa 17 godina otišao je na studije komponovanja i aranžiranja u Beograd i tu počeo svoju blistavu karijeru.

„Ređali su se festivali, koncerti, radijske i televizijske emisije, štampale se knjige stihova i pregršt gramofonskih ploča, a on je,“ po rečima kompozitora Radosava Gajića, „ostajao isti – vezan za svoju bistru Đetinju, za svoj prostrani Zlatibor i za svoju novu ljubav – razbarušenu, beogradsku Čuburu.“

„Sa 23 godine komponovao je kultnu kompoziciju „Sve moje jeseni su tužne“ koja je prepevana na više od 30 svetskih jezika i postala poznat evergrin standard”,  podsetila je Biljana Davidovski i dodala da je Žarko bio kompozitor koji pravi velike hitove, pesme koje se pamte.

Petrović je sarađivao sa preko 300 vokalnih solista Jugoslavije, komponovao je muziku za pozorišne komade, dokumentarne filmove i za balet, kao i muziku za istorijske teme i dečje pesme. Napisao je oko 600 aranžmana za romanse, šansone i starogradske pesme. Da bi sačuvao od zaborava, sakupio je pesme ratnika iz Velikog rata, Solunskih boraca, objavljujući ih kao Solunske pesme u zagrebačkom „Jugotonu”.

Mnogi Užičani ne znaju da je Žarko pre odlaska na studije u Beograd sa svojim prijateljima osnovao džez sastav „Karavan” .

„U „Karavanu” sz svirali klarinetista Momo Piščević, gitarista Dušan Jeremić, saksofonista Lule Jovanović, bubnjar Mišo Popović Gajo, klavijaturista Vanja Sudzilovski. On se sećao svojih drugova iz Užica i nije želeo da se taj podatak zaboravi. Žarko je bio i ostao užičanstven.”, rekao je Radiša Selaković i sa prisutnima podelio podatak da je Petrović sa ponosom svojim kolegama kompozitorima pokazivao Plaketu, kao i člansku kartu počasnog člana Udruženja ljubitelja džeza Užice koju je dobio 2014. u Užicu, proslavljajući 65 godina umetničkog rada.

Poslednja kompozicija koju je Žarko uradio bila je „Svečana pesma o Užicu“. Nije dočekao da bude i zvanično promovisana, ostavivši je kao legat rodnom Gradu. Tada je i poslao pisanu poruku Užičanima : „…ova je pesma iskrena i ona ne pripada samo meni i mojim rođenim Užičanima, već svima. „Ona je i za sve druge, one najsrećnije i one koji čeznu za zavičajem. Ona je za sreću i za radost. Ona je za danas i za sutra. Voleo bih kada bi bila i za večnost.“