Песник који пише и у сну

Часопис Градац посвећен великом књижевнику и академику Љубомиру Симовићу представљен је у Народној библиотеци Ужице.  Двоброј је приредила књижевна критичарка и уредница на РТС-у Јасмина Врбавац. Из непресушног и разноликог опуса аутора требало је одабрати текстове „који ће открити нешто старо, али у неком новом руху“.

„Гледали смо да не уђемо у колотечину, да не приказујемо оно што је показано, што је већ виђено, а опет с друге стране да будемо фокусирани на то што је ипак најважније, најзанимљивије и без чега се никако не може“, рекла је Врбавац.

У програму су учествовали: Јасмина Врбавац, Душица Мурић, Бранко Кукић и Светислав Басара

У двоброју 223/224 поезија Љубе Симовића преплиће се са текстовима које су други писали о њему – Миодраг Павловић, Јасмина Врбавац, Светислав Басара, Зоран Глушчевић, Мирко Магарашевић, Бранко Кукић, Марјан Чакаревић, и разговорима који су с њим водили – Слободан Зубановић, Милош Јевтић, Михајло Пантић. На страницама, којих има више од 290, налазе се и пажљиво бирани пишчеви есеји о сликарима, вајарима, писцима, али и веома интересантним темама које покреће: „Жива поезија”, „Ћутање Иве Андрића”, „Црно које се бели”, „Раде Драинац као Алваро де Кампос или као Илија Димић“.

Уредник Бранко Кукић изабрао је песме које се махом односе на Ужице, а за разумевање Симовићеве поезије читаоцима је препоручио интервју који су водили Слободан Зубановић и Михаило Пантић.

„Када су му у том разговору поставили једно мање-више конвенционално питање – „када пишете?“, рекао је да поезију пише сваког тренутка и да никада не престаје, чак и у сну. Он је један од ретких послератних песника који је, дефакто, цео свој живот посветио проблемима поезије и жељи да преко поезије покаже оно што је суштинско у вези са човеком, у вези са људским односима и перцепцијом.“

Басара је закључио да је Љуба Симовић један од ретких писаца коме је пошло за руком да завичајну поетику и тематику издигне у универзалну.

„У нашој култури је то успело само Андрићу, Видосаву Стевановићу и Симовићу. Код Андрића је то Вишеград – Босна, код Стевановића Крагујевац – Србија, а код Симовића Ужице – Србија. Роман-хроника „Ужице са вранама“ може бити забаван било ком читаоцу, али неко ко бар десет година није провео у Ужицу, не мрдајући, неће моћи добро да је разуме. Ко не зна шта је Курлагина кафана или Конго, фалиће му ситни делићи који употпуњују слику“.

Према мишљењу Светислава Басаре, тешко да постоји српски писац коме Љубомир Симовић није важан или на кога овај великан савремене домаће књижевности није утицао.

„Врло је важан за мој развој као писца. Конкретно, фантастични описи ратног Ужица утицали су на стварање романа „Контраендорфин“. Мислим да је у нашој поезији, прози и мемоарској литератури тешко наћи нешто тако ненападно, а приближно вешто, лепо и добро написано.“