„Завичај Сретена Марића” – прича о легату који то није

Повод за писање књиге „Завичај Сретена Марића” био је догађај који је трајао скоро једну деценију, а који је требало да обележи културну мапу града на један спектакуларан начин, како је замишљено на почетку. Међутим, стицајем разних околности, ствар се пролонгирала па је тек после осам година завршена. Легат Сретена Марића од 12000 књига, на његову иницијативу, волшебно је пребачен у Матицу српску у Новом Саду. Да би уопште причали о крају, морамо кренути од почетка.

А почетак је импресивна биографија академика Сретена Марића, професора светске књижевности. Изузетан ерудита, човек свестраног образовања који је говорио пет светских језика, велики естета, велики стилиста, подржавао је Вукову реформу језика. Бавио се светском књижевношћу, есејистиком, антропологијом, социологијом, а нарочито историјом. Његова интересовања су била јако широка. Толико надарен и начитан човек ретко се могао срести.

Први који је за њега рекао изузетну похвалу био је Добрица Ћосић, који га је својевремено окарактерисао као једног од најзначајнијих и најобразованијих српских интелектуалаца, и који ће му касније омогућити, када дође из Француске, да буде професор на новосадском Филозофском факултету. Академик Миро Вуксановић је рекао да је Марић „изузетно начитан човек, безобзирни циник, кога бије глас да је хедониста, сатир…”

У тим припремама око легата директан учесник био је и аутор ове књиге др Илија Мисаиловић, који је тада био секретар ужичког СИЗ-а за културу. Из личног угла, али поткрепљујући своју причу оригиналном преписком, коју су челници општине и он сам водили са Сретеном Марићем, даје целовиту слику догађаја и одговор ко је заправо одговоран што легат није завршио у Ужицу…
Без обзира на неславан крај ове одисеје град ипак није био на губитку. На месту где је требао да буде легат Сретена Марића настала је Градска галерија, која је поред постојећих културних установа, оплеменила културну понуду града.